Q & A

„DEČKO KOJI OBEĆAVA“, gost: reditelj Miloš - Miša Radivojević

Pitanje, publika: 

„Koji deo procesa stvaranja filma je za Vas najznačajniji?“

 

Odgovor:

„Šta je za mene najvažnije? Evo šta je moj savet: u procesu učenja filmskog zanata naučićete da napišete sinopsis, storilajn, da napišete tritmet, scenosled, da po njemu napišete scenario, dobićete malu tehniku kojim ćete sve to snimiti, sarađivaćete sa glumcima koji će vam igrati, dobićete montažera i ton majstora... Svi će vam pomagati da napravite film. Ali, u celom tom procesu, a nema tu nikakve mistifikacije - to što je neophodno da znate o filmu možete naučiti za nekoliko meseci. Ono što se zove filmski zanat, filmska praksa, to je najvažnije. Ako čovek previše zna o filmu postaje filmski kritičar ili producent, a ono što je tipično za autora koji započinje avanturu, najvažnija tačka je - vaša prva ideja o čemu želite da napravite film. To nije sinopsis, nije sadržaj filma, nije obeležje žanra filma. Ne! Pre toga postoji jedna mutna ideja koju vi sanjate. Želite da napravite film o, recimo - sopstvenoj depresiji. Veoma ste depresivni, ne živi vam se i vi razmišljate kako da napravite film. Ta prva ideja prolazi kroz sve ove procese. Lako je smisliti zaplet, smisliti ko će to glumiti, da li ovoj zemlji, u ovo vreme ili u nekoj bližoj ili daljoj budućniosti. Ta ideja mora biti strašno lična, mota biti vaša. Morate imati poverenja u svoje ideje. Morate da probate da ih realizaujete. Vi ne govorite u ime 3 milijarde depresivnih ljudi u svetu, vi govorite o svojoj depresiji, koja je možda vesela depresija, rušite predrasude o depresiji. Važno da ta zamisao o filmu bude vaša, da zastupa vas. Ta prva stvar od koje polazite mora da bude jako lična. Ni jedan scenario ne može biti dobar ako ideja nije dobra. Ta ideja ne sme da laže, ona mora da bude iskrena. Da bi ona došla do izražaja potreban vam je glumac ili glumica, da tu ideju prenesete,  da je poklonite njemu ili njoj. Da glume bez kompromisa.“

 

Pitanje, moderator: 

„Slobodan, koji se toliko borio za slobodu, opet se vraća u svoj pređašnji život kada nije bio slobodan. Zašto ste se odlučili za takav kraj?“

 

Odgovor:

„Ne volim da govorim o porukama koje film šalje. Više volim da publika sama o tome da sud. Ta avantura koju je Slobodan započeo - nije je on započeo, nju je donelo veslo i ono je banalan element. Mogao je da udari glavom u prozor, mogao je tada da ima nesreću na motoru. Kod nas to nije prirodan proces. Društvo je bilo i ostalo konzervativno. Čovek ne može da realizuje svoju ideju o promeni. Ne dozvoljava mu prvo škola, pa porodica, pa fakultet, pa onda nešto što se zove životna praksa. Gde god krene sa tim žednim osećanjem slobode naići će na zid. Želeti slobodu nije lako i nailazi na neku vrstu otpora. Taj udarac veslom ga je promenio, taj šok ga je odveo u drugi deo njegove skrivene ličnosti. On je iskazao sve ono što je njegov san. Te osamdesete je umro Tito, nešto dobro ili loše je odlazilo sa istorisjke scene. A taj dečko ulazi u mogućnost da realizuje svoj san. On želi da svira gitaru, da peva, da se njegov glas čuje. U tim njegovim porukama ima nečega što nosi njegove lične slobode. Da bude slobodan u ljubavi, da sve iz sebe izbaci kroz sviranje gitare. Poruka je da se kod nas to ne može ostvrariti. Njegov pad sa moticikla vraća ga u ono od čega je on pobegao. Takvo je naše društvo. Uvek će vas vratiti u ono od čega bežite. To je bila moja prognoza tada, osamdesetih godina.“