Q & A

„LEPTIRICA“, gost: reditelj Đorđe Kadijević

 

Pitanje, moderator: 

„Da li je ovaj prvi srpski horor film i Vas uspeo da uplaši?“

 

Odgovor:

„Želim da se izvinim svima vama koji ćete možda imati malo nemirnu noć, ali i da vam kažem da na našim prostorima nema više vampira - pobegli su kada su videli šta ljudi rade! Pred vama je bio film koji se obično kvalifikuje kao prvi srpski horor. Moram da kažem da je to terminološka greška. Horor je komercijalni žanr zapadne filmske produkcije koji mene, kao filmskog autora, uopšte ne interesuje. Ovo je prototip filmske fantastike, u znaku jednog sasvim drugog senzibiliteta, koji nije istovetan sa onim kakav gledamo u standardnoj holivudskoj produkciji. Ipak, postoji jedna anketa američkog Instituta za filmove ove tematike i ona je sprovedena među filmskim publicistima i kritičarima sa namerom da se napravi lista od 10 najstrašnijih filmova svih vremena. „Leptirica“ se nalazi na trećem mestu, iza Hičkokovog „Psiha“ i „Noći veštica“. Za „Psiha“ nemam primedbi, ali za „Noć veštica“ ne mogu reći ništa dobro, jer taj film smatram tipičnim produktom američke hororske žanrovske kinematografije. Meni nije bilo stalo do toga da napravim strašan film. Da budem iskren, ja sam više priželjkivao komediju, ali vidite šta je na kraju ispalo. Ja ne umem da objasnim, kada bi me neko pitao, odakle kod mene poriv da napravim film koji je ledio krv u žilama mnogim generacijama. Ja bih morao da priznam da je to jedan poriv koji je anarhističan i meni samom nepoznat. Mnoge prijatelje sam iznenadio. Ja sam pre ovog filma radio ratne filmove. Rat je bio moja autentična poetika, a ja sam preživeo II svetski rat. Kada sam počeo da radim filmove, ja sam želeo da budem autentičan. To što je unesrećilo moje detinjstvo i ostavilo večiti trag u meni, ubivši u meni veru u tri stvari: u čoveka, u ljude i u mene samog. To je suviše opterećujuće i jedino to mogu da dovedem u vezi sa potrebom da se iskažem. Film je nastao iz revolta prema društvenom sistemu u kojem je nastao. To je bilo Titovo doba. Moji ratni filmovi se dežurnoj ideološkoj svesti nisu dopali, jer su moji filmovi, kao i filmovi mojih kolega Dušana Makavejeva, Žike Pavlovića i Saše Petrovića, pokušali da kritički osvetle razliku između onoga što je aktuelna ideologija propagirala kroz filmove reditelja Veljka Bulajića ili Žike Mitrovića. Moje kolege su kažnjene strože od mene. Žilnik je bio čak i pred sudom, Saša Petrović je ostao bez katedre za film. Žika Pavlović je napravio jednu piruetu i snašao se. On je sa Oskarom Davičom, čuvenim komunistom i revolucionarom, napravio jednu seriju po Davičovoj knjizi „Pesma“. Prema meni su blaže postupili, ja nisam direktno bio žigosan zbog ratnih filmova u kojima se ne pojavljuje ni jedan partizan, dok sa druge strane pokazuju da na onoj strani, koja se smatrala zločinačkom, postoje ljudi i ljudske drame. Postoje tragedije i to one antičke. Nikada nisam snimio film koji je, u datumskom smislu, prešao granicu 1945. godine. Nikada nisam povredio novi društveni sistem, ništa što se protivi novom ideologijom, koja je želela da stvori nove generacije. Filmovi predstavnika tzv. „Crnog talasa“ bili su stogo žigosani. Ja sam prošao blaže. Ja nisam izlazio ni pred sud, niti sam ostajao bez posla koji nisam ni imao, ali su svi moji projekti bili odbijani. Tada sam se zarekao da ću se osvetiti i osetio sam istinski revolt. I ovaj film je nastao iz tog revolta. Rekao sam: „Ne date mi da pravim strašne ratne filmove - pa, praviću bajke! Tako strašne od kojih će vam se tresti gaće“. I takva je „Leptirica“.

Iznad svega meni je bilo stalo do umetnosti, a ne do polemike sa društvenim sistemom i ideološkom svešću koja je dežurala. Ovaj film ima osobine suprotne od horora zapadnog porekla. U horor filmovima uvek na kraju imate ono što publika na zapadu očekuje. U „Psihu“ imate advokata, koga igra Entoni Perkins, koji na kraju objašnjava glavnog junaka. Američki gledalac u svom mentalitetu očekuje da, ako je već platio kartu, dobije objašnjenje šta je gledao i šta se tu dešava. U „Leptirici“ toga nema. Vi ne znate šta je kraj filma. Vidite samo glavnog junaka koji leži pored vampirskog groba, ali ne znate da li spava, ili je mrtav ili se pravi jedno ili drugo. Film je otvoren sa obe strane. Sa početka, ali i sa kraja. Citiraću prijatelja, književnika Dobricu Ćosića: „Znaš li šta je najužasnije u „Leptirici“? Ne samo strašne scene metamorfoze glavne junakinje, koja se od anđela pretvara u samog satanu. Ne, najstrašnije je što se produžava kontinuitet te metamorfoze. Leptirica je stalno među nama, ona je tu negde!“. Film nema kraj u pravom, dramaturškom smislu reči. To je tradicija senzibilnosti i dramaturgije jedne kinematografije koju ja osećam na svoj način, čoveka koji je slovenskog porekla. Iza kojeg stoje paradigme kao što je Gogolj ili Dostojevski, a ne kao Oskar Vajld koji je inspirisao engleske reditelje u njihovim filmovima strave i užasa. To je glavna osobina filma „Leptirica“ i glavni motiv koji me je rukovodio da napravim ovakav film. Koliko sam u tome uspeo nije na meni da sudim. Zato se još jednom izvinjavam ako vam nije bilo prijatno. Ali, ne bojte se, ovde više nema vampira. Pobegli su kada su videli šta ljudi rade!"

 

Pitanje, publika: 

„Pošto je Josip Broz Tito bio filmofil, a negde sam pročitala da je gledao čak 280 filmova godišnje, imate li informaciju da li je gledao Vaš film i kakva je bila njegova reakcija?“

 

Odgovor:

(smeh)

„Nemam tu informaciju“.