Q & A

„NACIONALNA KLASA“, gost: reditelj Goran Marković

Pitanje, moderator: 

„Šta Vas je inspirisalo da napravite film u kome jednu od glavnih uloga ima jedan - auto?“

 

Odgovor:

„Ovo je moj prvi scenario, a drugi film. Ja sam napisao „Nacionalnu klasu” kao jednu vrstu ispovednog filma mojoj generaciji, ali nisam uspeo da ga snimim jer nije bilo novca. Ali sam onda snimo „Specijalno vaspitanje” koje je imalo mnogo uspeha i zahvaljujući njemu sam snimio ovaj film. On predstavlja nešto što je u to vreme bilo tipično za moju generaciju - jedan lagodan život, predanost raznim hobijima, u ovom slučaju reli vožnji. Bio sam okružen drugarima koji su se time bavili, puno pričali o tome i ja sam pomislio da bi mogla da bude dobra priča iz moje mladosti.“

 

Pitanje, moderator: 

„Neobičan početak filma. Tu su kobasice u prvom planu i koje se provlače kroz ceo film?“

 

Odgovor:

„Ima tu različitih motiva. Kobasice kao kućna radinost predstavljaju siromašan društveni sloj kome glavni junak pripada. Tu je i drugi sloj koji je bio jasno odvojen. Taj milje mi je trebao, ta periferija - siromaštvo, i taj čovek koji hoće da se iz svega toga iščupa i sanja taj auto. Taj socijalni odnos je jako bitan za film. Iako je u pitanju komedija, ja sam nastojao da ispod svega toga provučem nešto što bi bio socijalni angažman u to vreme.”

 

Pitanje, publika: 

„Zašto Šilji smetaju psovke?“

 

Odgovor:

„Ona predstavlja snobovski, viši sloj koji sebe želi da predstavi drugačije. Oni su zajedno, iako niko nikoga tu ne voli. U to vreme, sedamdesetih godina, još uvek je vladala jedna kruta, patrijahalna atmosfera i parovi koji su imali intimnu vezu bili su osuđeni da završe u braku. Tako je trebalo i nije se smelo protiviti nekom ustaljenom pravilu društva. Tih godina je počelo rušenje tog sistema i to je jedan od tih laganih, kritičnih elemenata u tom filmu. U nemačkoj štampi pojavio se tekst koji je naveo da film predstavlja sumnju u kominizam. I bio sam jako uplašen, da neko to može da pročita. Srećom, izgleda da nije.”

 

Pitanje, publika: 

„Kakva je atmosfera raditi sa ocem na filmu?“

 

Odgovor:

„U filmu igraju i moj otac i moja majka. Kada snimate film jako je velika napetost i profesija nadjačava ostale stvari. Posle par minuta rada vi zaboravljate da su vam to roditelji, oni su glumci koji treba nešto da urade. Jedino što mi se jednom u životu desilo, to nikada nisam ispričao - kada sam snimao “Variola vera” imao sam velikih problema i teškoća da oformim ekipu. Dan pre snimanja ostavio me je scenograf, a sutradan smo trebali da krenemo sa snimanjem. Upravnika bolnice trebalo je da igra Branko Pleša i noć uoči početka nazvao me je i rekao da ne želi više da igra negativce. Te večeri sam pozvao oca i rekao mu da sutra ima snimanje.”

 

Pitanje, publika: 

„Čast mi je što sam večeras sa Vama. Imam 62 godine i gledala sam sve Vaše filmove. Večeras sam uživala u glumcima poput Felbe, Vaših roditelja, Rakele Fearari, Slobodana Aligrudića, pa me zanima - može li mlad glumac da završi fakultet, a da ne zna za ovakve glumačke veličine?“

 

Odgovor:

„Mogu da završe, oni ne moraju da imaju enciklopedijsko znanje. Ali, verujte da mladi znaju sve to. Jednom su mi u bolnici, nakon operacije, doveli Sergeja Trifunovića, koji je takođe imao neku intervenciju. Proveli smo noć u bolnici i on mi je odglumio sve moje filmove sa svim dijalozima. To je neverovatno, čovek zna sve likove i sve dijaloge iz svih mojih filmova. Pri tom, nas dvoje smo radili samo jedan dan, na filmu “Turneja.”

 

Pitanje, modertor: 

„Zašto Flojdu ništa ne ide od ruke? Da li ima prevelike ambicije, pogrešne želje...?“

 

Odgovor:

„Flojd živi u društvu u kojem ne može da se realizuje. Mi imamo jako dugačku tradiciju da se mladi ljudi teško realizuju i o tome je ovaj film. Imaju talenta i želje i strasti, ali ne može. Tast ga na kraju prevari. Kaže mu najpre - biće to u redu, a na kraju kaže - ne može i ode da igra tenis. To je sudbina mladih ljudi ovde. I onda i sada, 40 godina kasnije.”